O Sistemi… Soni Puzikas

16.12.2011 9:03

Evo da se uključim i ja u bespredmetne i beskrajne „diskusije“ sa bezbroj „eksperata“ (često akreditovanim i često vrlo voljnim da se razbacuju svojim iskustvom da bi dokazali da znaju o čemu pričaju) o Sistemi.

Dok uči o nasilju, čovek treba da bude u stanju da na nove koncepte, ideje i pristupe gleda sa neutralne pozicije, bez predrasuda. Kao ozbiljan student „nasilja“ (ekspert), čovek ne bi trebalo da žuri sa osuđivanjem nečega o čemu nema dovoljno znanja. Konkretnije, ako nije trenirao sa drugim ozbiljnim učenikom ili ekspertom metoda koji se razmatra.

Preispitivati stvari je OK. Dobro pogledati izbliza je još bolje, a najbolje je probati...

Bezbroj dogmi koje mnogi zilotski sledbenici pojedinih dogmatskih metodologija (ABC Sistema) zovu „istinama“, dovelo je borbeno treniranje do tačke gde BILO KOJA devijacija od široko prihvaćene „istine“ (na primer trzaj-reakcija je konstanta, ili ulazak u klinč je neizbežan – su samo primeri takvih „istina“) biva okarakterisana kao nerealni pristup, glupa fantazija, marketinški trik ili bezobzirno izrečena opasna laž. Bez procesa istraživanja, provere i treninga.

Nesposobnost da se preispituju najfundamentalnija verovanja u vezi svih stvari povezanih sa nasiljem vodi ka dogmatskoj stagnaciji. Razvoj MMA je razotkrio široj publici ovaj problematični trend u svetu samoodbrane i borbenog (combatives) treninga. Mnogi poklonici MMA su danas u istom ili čak i većem stagniranju i nesposobni (ili ne žele) da preispitaju svoja fundamentalna verovanja, jer mnogi misle da je ova njihova nova „istina“, koja je zamenila staru, ultimativna i finalna. Da li je stvarno tako?

Ako ostavimo po strani ljude sa ličnim agendama i one povodljive za trendovima (šta je sledeći borilački hit?), mnogi studenti nasilja su na dobrom putu radeći šta je potrebno da se pripreme. Često je to mnogo više od „naći metod koji je smislen i funkcioniše“... Ponekad je tu gotovo religiozno obožavanje idola, nekog specifičnog eksperta i svega što taj ekspert radi.

Ponekad je to i pronalaženje niše koja pojedincu daje taman dovoljno izazova da misli da nešto radi i napreduje, ali mu ne ugrožava balon od sapunice relativne sigurnosti njegovog ega.

Često imamo i šminku trening metodologije. Ako sa strane izgleda da se teško i tvrdo trenira, mnogi će biti ubeđeni da je to staza koja će ih odvesti do sposobnosti da sigurno kontrolišu haos pravog nasilja. Izobličene face, kočenje (i fizičko i psihičko), bolesna količina preterane tenzije u gotovo svemu što rade (iz razloga koje većina ne razume)...

Potreba, skoro patološka želja za zadovoljenjem i samopotvrdom. Da – na mnogo nivoa to je ono što motiviše studente nasilja. O čemu ja sada pričam?

Tokom prethodnih godina razgovarao sam sa mnogim ljudima komentarišući činjenicu da Sistema udarci nanose bol toliko intenzivan, trajan i često poguban po želju za borbom, a da uopšte tako ne izgledaju... Prihvaćena estetika nasilja? Da li sposobnost da se ”isporuči kazna” fizičkim pokretom mora da bude u skladu sa bilo kojim stereotipom?

Interesantno je da mnogi od istih tih ljudi posle nekog vremena, učeći da udare vrlo snažno a da to sa strane ne izgleda tako, komentarišu kako nemaju osećaj da jako udaraju... Zbunjujuća im je činjenica da njihovi partneri osećaju udarac koji potencijalno može da završi sukob, a da oni sami ne dobijaju nikakvu biomehaničku povratnu informaciju. Ne dobijaju uobičajenu potvrdu, nema zadovoljstva zbog znanja da su odvalili nekoga...

Sistema... To je borbeni metod za odrasle. Ovaj Ruski borilački stil je pokrenuo diskusija kao retko koja moderna borilačka veština. Često ismevana, izvrtana ruglu i ne uzimana za ozbiljno od strane mnogih samoproglašenih eksperata i poklonika raznih modernih „borilačkih sistema zasnovanim na realnosti“.

Iako ozbiljne i napredne praktičare Sisteme ovaj kriticizam ne tangira mnogo, probaćemo da razmotrimo neke od tema i udubimo se u zablude, pogrešno predstavljene stvari i ordinarne gluposti.

Sistema je mnogo više od borilačke veštine. Jedna izreka kaže: „To je borilački sistem kreiran u momentu... za taj momenat.“ Ambiciozna tvrdnja? Glup kliše? Nemoguća misija?

Da vidimo da li je tako.

Većina metoda i sistema su prvenstveno fokusirani na razvoj skupa umeća (poteza, tehnika) za relativno specifična okruženja i situacije. Na primer: „Čovek mora da bude jak i izdržljiv da bi izdržao surovu tuču...“ Tačna izjava. Da nastavimo... Šta znači biti jak u kontekstu borbe prsa u prsa?

Tradicionalni recept koji podrazumeva dizanje tegova, trčanje, gimnastika, udaranje u džak i krušku, duge grepling runde uključujući i novije trendove kao što su girje, krosfit i slično – ubačene u kombinaciju – da li je to odgovor na potrebu razvoja fizičkih atributa koji su najbolji za potrebe borbenog okruženja. Da li je?

Tvrdim da nije. Drastična je razlika (pogotovo u borilačkom kontekstu) između čoveka koji koristi snagu i čoveka koji je snažan. Gore pomenuti metod pravi borce sposobne da koriste snagu – često zavisne da to čine u meri većoj nego što protivnik može. Fokus na razvoj velikih mišićnih grupa, potrebnih pokrete i tehnike bazirane na gros motoričkim pokretima, obično ostavljaju znatne rupe u razvoju vezivnog tkiva i manjih, dublje usađenih mišića koji mogu da odrade značajan deo bazičnog borbenog rada.

U Sistemi je kondicioniranje (koje vežbači često zovu „vežbe disanja“ ili „zagrevanje“) dosta drugačije i vrlo često spremni borci van Sisteme imaju poteškoće da rade čak i relativno osnovne Sistema vežbe. Ove vežbe često obelodane i „napadnu“ baš tu neravnotežu razvoja koja je uobičajena kod boraca koji dolaze iz drugih disciplina.

Bazični atributi potrebni borcu: brzina, snaga (eksplozivna i u trajanju), mogućnost da generišu oboje iz ne baš perfektnih (nezavidnih) pozicija i u kretanju. Dobra forma tela, sposobnost da prime ponovljene jake udarce i ostanu funkcionalni za nastavak borbe. Sposobnost održavanja psihološke ravnoteže i svesti tokom ekstremnog haosa istinskog nasilja dok se trpe različiti nivoi bola – od fizičkog uticaja i indirektno od psihičkih odgovora tela (adrenalinski udar i svi bočni efekti koji slede itd.)

Sve ovo je pritom samo manji deo stvari na koje svako ko ozbiljno proučava nasilje mora da obrati pažnju. Znati koji mišići učestvuju u nekom specifičnom radu (pokret, tehnika), te ih jačati linearnim i jednodimenzionim dizanjem tegova nije dovoljno. Proučavanje KAKO ti mišići rade – sekvenca, uloga vezivnog tkiva, primarno-sekundarni pokretači, ograničenja koja nameće bespotrebna tenzija u perifernim mišićnim grupama, razumevanje fiziologije vaskularnih funkcija i njeni efekti na performanse, poznavanje konkretnih neuroloških procesa, detaljno proučavanje i eksperimentisanje sa strukturom pokreta u potrazi za efikasnošću...

Teška vreća koja se nekontrolisano ljulja tamo-vamo, tup potres posle udarca vaše ruke...

Da li to znači nešto u kontekstu borbe? Kakva je razlika između „nokaut“ udarca i nanošenja ozbiljne štete tkivima – čak i dublje postavljenim tkivima. Štete koja afektuje nečije vitalne funkcije. I pre nego što neko krene sa pitanjima ima li to veze sa ki, či, „unutrašnjim“ energijama i slično... Samo čista fizika, kinematika i mehanika.

A sad malo o tenziji i njenoj loše shvaćenoj suprotnosti – relaksaciji. Da parafraziram jednog od podaničkih poklonika „status quo“ borbenog kampa – „nema šanse da je moguće biti relaksiran pod stresom realne borbe...“

Niko namerno ne dovodi sebe u nekomfornu poziciju, niko namerno ne hoda čudno, namerno baca loptu dobro ili loše (ako iskreno žele da to urade dobro), ili se bori na način koji je nekomforan individualnoj biomehanici i psihi. Iako ove aktivnosti mogu nastati u stresnim situacijama, niko namerno ne narušava svoju koordinaciju i spretnost u odnosu na ono kakav je prirodno ili kakav je trenirao da bude (uobičajeno do situacije kada panika preuzima kontrolu). Znači radiće na najefikasniji način memorisan podsvesno ili svesno i koji mehanička fiziologija dozvoljava. U suštini, naše telo prirodno traži komfor.

Tenzija je neizbežna. Stojimo i krećemo se (uvek, uključujući i borbu) zahvaljujući konstantno izmenjivoj i prilagodljivoj tenziji. Kretanje pokreće naš CNS preko eferentnih i aferentnih neuroloških transmisija, vođen i direktno povezan sa takozvanom „mišićnom memorijom“ – sećanjima i iskustvima iz života, bilo da su ova iskustva dobra ili loša, ispravna, pogrešna ili nebitna. Trening je jedno od iskustava koje oblikuje naš pokret (u svim oblicima) tokom borbe. U zavisnost od toga koliko dugo smo trenirali da se krećemo na određeni način, ispoljiće se unapred memorisane (prekondicionirane) reakcije na stimuluse. Ako dogma kaže da je sprol (sprawl) JEDINI odgovor na obaranje uletanjem u obe noge i vaš trening je u skladu sa njom, vaša sposobnost da se jednostavno samo sklonite sa puta će postati ozbiljno ograničena. U realnosti nije potrebno više vremena da se pomerite u pravcu 4 ili 8 sati nego što je potrebno da se uradi sprol, a daje vam mnogo više opcija bez „udaje“ za napadača.

Dakle – način na koji trenirate – bilo da pratite dogmatske „istine“ ili tražite slobodu pokreta i reakcije (slobodnu od BILO KOG ograničenja) – psihološkog i fizičkog, odrediće stepen tenzije (ograničenja) neizbežno prisutnim u vašem radu. Pod tenzijom mislim samo na fizičku napetost.

Trening funkcionisanja pod tenzijom borbe sa minimalno neophodnom tenzijom omogućava pojedincu da se momentalno prilagođava izmeni situacije, dok prati memorisani put reagovanja, od pojedinca može napraviti borca sposobnog da odreaguje na sve. Preživljavanje naspram nadvladavanja.

Par reči o brzini.

Prava brzina generalno dolazi iz 3 izvora: strah, znanje (veština tačnije rečeno), i relaksacija. Bilo šta od pomenute trojke daje percepciju „brzine“.

Strah prouzrokuje autonomni trzaj, to je brza automatska refleksna reakcija. Pa – šta onda nije u redu sa strahom? Mislim, ako strah uvećava brzinu kada je brzina potrebna, zar je strah stvarno nešto što želimo da redukujemo? Ovo zvuči neintuitivno... Problem je što brzinu rođenu iz straha nije moguće kontrolisati. Kao reaktivni po prirodi, pokreti gonjeni ovakvom brzinom su daleko od najefikasnijih, efektivnih i reflektivnih u odnosu na tekući napad.

Znanje nadoknađuje brzinu tako što znate tačno koji perfektan pokret da izvedete, bez obzira na vašu fizičku brzinu, pa to predstavlja perfektan način da rešite problem. Ono je dobra tranziciona faza, koja se stiče samo treniranjem. I s vremenom...

Na kraju, relaksacija vam omogućava da se krećete brzo. Opušteno kretanje (ponovo – molim vas upamtite da kad kažem opušteno/relaksirano – koristim termin u mnogo širem smislu od fizičke opuštenosti) je bez ekstra tereta i nije vezan za druge aktivnosti (protivnikove). Po mom skromnom mišljenju, čovek ne može da dođe do ovog nivoa bez prolaska kroz prethodna dva. Dalje, samo jako telo (i psiha) mogu sebi da priušte da budu opušteni. Mnoge metodologije kreću od premise da je brzina bazirana na strahu konstantna i da je ništa ne može zameniti. Potom uvećana kroz trening i poliranje veštine (brzina dobijena znanjem) – da. Ipak, sama srž te brzine je strah. I tako imamo te automatske trzaj reakcije koje zagovaraju mnogi eksperti. To je dobro za ono što to jeste – trening odgovora na strah (fear response training). Da li potreba za unapređenjem prestaje sa time? Tvrdim da ne...

Da li su sve akcije i reakcije koje zovemo refleksnima stvarno prirodne? Ili su većina jednostavno naučene reakcije bazirane na iskustvima i interpretacijama istih? Da li je moguće da porodica, društvo i kulturne norme imaju ogroman uticaj na našu percepciju mnogih stvari. Od detinjstva nadalje... Bol, opasnost, emotivne reakcije na stimulanse... Po mom skromnom mišljenju mnoge stvari i atribute uzimamo za nešto što nisu  - prirodne i na taj način nepromenjive. I onda sa tom fundamentalno pogrešnom dogmom, čak i bez preispitivanja, napredujemo (možda u pogrešnom pravcu bazirano na pogrešnom startu) u pripremama da se izborimo sa nasiljem. Bazirati trening koncepte na temelju koji usvaja pogrešnu dogmu kao svoju osnovu...

Cilj po cilj u trenutku ili jedan veliki cilj. Krupni plan?

O očekivanjima... Sve što radimo u borbi (kao i u ostalim oblastima života) mora biti orijentisano prema ciljevima... Da li je to tačno?

Kada lansirate udarac prema protivniku – šta očekujete? Prvo i osnovno – da ga pogodite. Nadamo se precizno u nameravanu metu. Onda, šta će mu taj udarac uraditi? Nadamo se nešto ozbiljno.

Mnogi misle da ovo uglavnom zavisi od njihove sposobnosti da generišu snagu i brzinu. Zaboravljaju principe dobre mehanike (ispravno, solidno i strukturno robustno), pravovremenost, bez „telefoniranja“ i tako dalje. Čak i ako razmotrimo SVE ovo i treniramo u skladu sa time... Tvrdim da je sve to i dalje samo 50% jednačine. Druga polovina će biti određena vašim protivnikom – njegove akcije, kretanje, tenzija i slično.

U borbi ne postojimo „ja“ i „on“. Samo „mi“.

Mnogi ljudi treniraju za ono što misle da je potrebno da bi nadvladali i podčinili (ili i više) svoje protivnike. Drugi (kao veliki deo moderne aikido populacije) idu u drugi ekstrem recitujući dogmu „korištenja napadačeve energije protiv njega samog“.

Jedan od problema ovde, po mom mišljenju fundamentalnih, je to što imamo tendenciju da izolujemo „tehnike“, da ih izvlačimo iz mnogo generalnijeg opsega „pokreta“. Treniranje postaje tehno-centrično, umesto orijentisano ka atributima. Radeći tako, tehnike pakujemo u definicije – treniramo ih i usavršavamo kao „samostalna“ rešenja za veoma kompleksne i nepredvidive situacije. U suštini – gubimo pogled na čitavu sliku (big picture), zamenjujući ga detaljisanjem u tehničkom pristupu. Svaki aspekt takve „tehinike“ može biti preispitan, i vrlo često i jeste. Kao rezultat toga, tehnike se pojednostavljuju do nivoa „pećinske“ jednostavnosti, a neke bivaju i odbačene pod optužbom da nisu dovoljno robustne. Ako površno gledamo onda je ovo bio vrlo logičan progres i ima smisla...

Tačno je da u stvari atributi treba da budu pod takvim nadzorom. A ne pojedinačni kadrovi toka jedne borbe (što tehnike jesu), često izvađene iz konteksta. Ako pristupimo atributima tako detaljno, svaki pojedinačni vežbač će u isto vreme sa istim naporom razviti sposobnost da „kreira“ bezbroj „tehnika“ za situaciju u kojoj je. U realnom vremenu. U datom momentu – za taj momenat.

Autor Sonny Puzikas je jedan od najtraženijih Sistema instruktora i ekspert za oružje.
Prevod Miloš Malić, instruktor Sisteme

 

---

Add comment